Jump to content

Wp/isv/Јанка Купала

From Wikimedia Incubator
< Wp | isv
Wp > isv > Јанка Купала

Ја́нка Купа́ла, правдиво име јест Ива́н (Јан) Домини́кович Луце́вич (25 јунија (чрвња) / 7 јулија (липења) 1882), фолварк Вјазынка, нынє Младєчскы рајон, Минска област — 28 јунија (чрвња) 1942, Москва. Јест бєлорусскы поет, драматург, публицист, прєводитељ, једин из основатељев новој бєлорусској литературы и литературного језыка. Народны поет Бєлоруси (1925). Академик Академије наук Бєлоруси (1928), Академије наук Украјины (1929). Изобразил характер и свєторазумєнје бєлорусского народа, изтворил јарке образы сељанского быта и хисторичној минулости. Жанрово-стилистичны формы, кторе сут воплочене јим, стали класичными основами бєлорусској поезије, епоса, драматургије и публицистикы. Јавјаје се творитељем патриотичного воззванја «Жыве Беларусь!». В поздных творбах доминује тема возславјенја совєтској реалности.

Биографија

[edit | edit source]

Походженје

[edit | edit source]

Родитељи Јанкы Купалы сут Доминик Онуфријевич Луцевич и Бенигна Ивановна Луцевич (в дєвству Волосевич), римско-католичского вєроизповєданја, числили се мєшчанинами града Минска, але произходили из мєлкој чиншовој шљахты, ктора изнајмала земју в помєшчиковых фолварках. Род не смогл в часы Росијској империје документално доказати своје шљахетско произходженје и утврдити се в статусу росијского дворјанства. Најстарєјши прєдок по линије отца јест Станислав Луцевич, кторы споминаје се в документах првој половины XVII ст. Мати поета произходила из рубјажевицкој шљахты, родила се в фолварку Њашота Минского повєта (нынє вес Ручин Стовбцовского рајона).

Родовы двор Луцевичев был в мучиљње Лазаровшчина (Пјаскы, Луцевичи Игуменского повєта Минској губернји, нынє то јест територија Уздєнского рајона). В XIX столєтју Луцевичи сут типова чиншова земједєлна шљахта, ктора сут близка подолг економичного станја житја до сељан, але со својими особливыми сословными чртами. Они были изсељени из мучиљње Пјаскы, когда тој оказал се во властничству кнеза Витгенштејна, и од того врємене изнајмали земју «на засєвках», что значи, же они обработывали земју властника фолварка, оддајучи обычно половину уроджаја.

Рање годы

[edit | edit source]

Иван Луцевич родил се 7 јулија 1882 (подолг нового стиља) в фолварку Вјазынка Виљејского повєта Виљенској губернји. Был крешчены 12 јулија 1882 года в Радашковичскым костелу в католицизм.

В исканјах земје и праце родитељи были принуджены безпрєрывно прєјезджати. Путовно житје отегчило Ивану Луцевичу в полученју систематичној едукације. У путовных учитељев спочетку учил се на пољском језыку, а руску азбуку изучал с помочју њањи. Једну зиму посєчал Сєницко двухкласно народно училишче, в Минску около пети мєсецев учил се в приватној приправјаној школє. В 1898 году окончил Бєлоручско народно училишче.

Когда Луцевичи жили в Селишчу, Иван Луцевич познал се с властником сусєдского именја Зыгмунтом Чаховичем, суратник Констатина Калиновского, кторы был осуджены на 12 годов каторгы за учестје в повстанју 1863 года, а с 1870 года жил на полулегалном станју в својем именју Малы Бјасјады. Луцевич користал се јеговоју богатоју библиотекоју, кде впрво познал се с нелегалноју литературају, прєважно про повстанје 1863—1864 годов. То познанје было погоном дља развитја националној самосвєдомости, разбудило јего интерес до минулости Бєлоруси.

В Селишчу в 1902 году умрл отец, и, как старєјши из седми дєтиј, Иван Луцевич остал се за господара. Прєз полгода од скарлатины умрл младши брат Казик, а јешче прєз тыдењ — сестры Геља и Сабина. В изканјах заработков Луцевич пошел «в људи»: почел работати путным учитељем, писарјем у судового изслєдоватеља в Радашковичах (1903), младшим приказчиком в именју Бєлица помєшчика Караља Свецкого в Сєнницком повєту Могиљовској губернје (1904), практикантом и помочником винокура в именју Сјомково под Минском, в пивоварњу в именју пана Александра Јанавича Љубанского в Јахимовшчинє Виљејского повєта, в именју Дољны Снов Новогрудского повєта.

Прве јего творбы то сут нєколико пољскојезычных вершев, кторы были одпечетаны в 1903—1904 годах в часопису «Ziarno» (мс. «Зрно»). Првы верш на бєлорусском језыку — «Мая доля» (мс. «Моја судба»), датује се 15 јулијем 1904 года, и был написаны бєлорусскоју латиницеју. Прва бєлорусскојезычна творба в печетарству то јест публикација 15 маја (травења) 1905 года в газетє «Северо-Западный край» (мс. «Сєверно-Западны крај») верша «Мужык». 11 маја 1907 года в газетє «Наша ніва» умєшчены верш «Касцу» (мс. «Косару»), кторы стал првым изступјенјем Купалы в бєлорусскојезычном печетарству. Послє того он в «Наша ніва» печетал се регуларно, 18 декембра (снєжња) 1908 года тут опубликовали поему «У Піліпаўку».

Виљенскы и петербургскы периоды

[edit | edit source]

Јесењу 1908 года Јанка Купала прєјехал в Виљњу на позванје Ивана и Антона Луцкевичев. Луцкевичи устројили јего библиотекарем библиотекы-читаљње «Знание» (мс.«Знанје») Бориса Даниловича, једночасово они давали Купалу працу по одбиранју и редагованју текстов газеты «Наша ніва». Во Виљенском периоду поет написал много широкознаных поздњеје вершев, то сут «Маладая Беларусь» (мс. «Млада Бєлорус»), «Заклятая кветка» (мс. «Заклеты цвєт»), «Адцвітанне» (мс. «Одцвєтанје») и ине. Нєкторе из јих были напечетане в «Наша ніва».

В 1908 году в Санкт-Петербургу в издатељству «Загляне сонца і ў наша аконца» (мс. «Загледне солнце и в наше оконце») изшел првы сборник вершев Јанкы Купалы под назвоју «Жалейка». В октобру (рујењу) того же года санкт-петербургскы комитет по дєлах печетарства при Министерству внутренных дєл рєшил конфисковати сборник как антидржавны и привлєкти к одговорности. Цєноју нємалых усилиј арешт с книгы был сјеты, једнако в 1909 году наклад книгы был снова арештованы подолг заповєда виљенского генерал-губернатора Кршивицкого.

В декебру (снєжњу) 1909 года с прєпоручным писмом од Владимира Самојлы Купала прєјехал в Санкт-Петербург к издатељу и научнику Браниславу Епимаху-Шипилы. Там он од 1909 до 1913 учил се на курсах Александра Сергејевича Черњајева при петербургскым университету, кде излагали вєдоме петербургски учени. Працовал в публичној библиотекє, учествовал в работє научно-литературној групы бєлорусскых студентов Петербургского университета.

8 јулија 1910 года оддєлноју книжкоју вышла поема Јанкы Купалы «Адвечная песня» (мс. «Првотна пєсња»), а 13 октобра 1910 года — другы јегов сброник вершев «Гусляр» (мс. «Гуслар»). Сборник умєшчаје вершы, кде звучет призванја к обудженју националној годности и битвє за вољу, але верше с искренными призванјами к повстанју («Зваяваным» (мс. «Завојеваным») и ины) были изчркнуте со сборника прєд изданјем, абы избєгти цензуры. В мају 1910 года Купала завршил поему «Курган», а в августу (српењи) того же года — драматичну поему «Сон на кургане» (мс. «Сон на кургану»), једин из својих најбоље значных творб, ктора стала се симболичным образом оскудного станја в оногдашњеј Бєлоруси. Оддєлным изданјем поема вышла в 1912 году.

В 1911—1913 годах Купала лєтом навєдал мати и сестр в Бєлоруси, во фолварку Акопы. В августу 1912 навєдваје вес Миколајевшчина и хутор Смољња, кде впрво стрєтл се с Јакубом Коласом.

Од јунија 1912 года он завршил своју прву сценичну творбу, что јест комедија «Паўлінка» (мс. «Павлинка»), ктору в слєдујучим году издали в Петербургу, а позднєје поставили на сценє — спочетку в Петербургу, а послє в Виљње, лєтом 1913 года в Радашковичах. На спектаклах присутствовал и сам автор. В јунију 1913 года в Акопах была завршена поема «Бандароўна» (мс. «Бондаровна»), слєдом за јеј были поемы «Магіла льва» (мс. «Могыла љва»), «Яна і я» (мс. «Она и ја»), а такоже сценичны жарт «Прымакі» (мс. «Примакы»). Вєсноју 1913 года был изданы третји сборник Купалы — «Шляхам жыцця» (мс. «Путем житја»). В вершах, кторы сут умєшчены в овом сборнику, против прєдшедших двух, очевидны значны вплыв естетикы модернизма и симболизма. Срєд иных творб в сборнику была умєшчена драматична поема «На папасе» (мс. «На паствишчу»). В септембру (вресењи) 1913 года датује се централна творба в дореволуцијном творчјем наслєдству Јанкы Купалы то јест драма «Раскіданае гняздо» (мс. «Разкыдано гнєздо»). В јеј на прикладу једној сељанској сємје, ктора остала се без земје и убєжишча, изображена трагедија бєлорусского народа. Пјеса была поставјена в 1917 году, а напечетана в 1919 году в Виљњи.

В октобру 1913 года Купала врачаје се в Виљњу, кде працује секретарем Бєлорусского издатељского сполоченства, а послє изнова сполупрацује с «Наша ніва». С 7 марца (брєзња) 1914 года газета изходи под подписом Купалы как редактора. Једночасово он помогаје Максиму Богдановичу и Констанције Бујло в изданју сборников јих поезије.

Војна и окупација

[edit | edit source]

В августу 1914 года починаје се Прва свєтова војна, и Купала с септембра по декембр 1914 года працује над циклом антивојенных вершев «Песні вайны» (мс. «Пєсњи војны»). Такоже пише статије в «Наша ніва», кторы јест направјены против војны. За статију «Думкі» (мс. «Мысљи») Купала мусєл быти привлєчены до судној одповєдалности, але по причинє приближенја фронта к Виљњи и почетка евакуације суд не одбыл се. 8 августа 1915 года Купала прєјезджаје с Виљње в Акопы, послє живе в Орлу (Росија).

В концє септембра 1915 года изјехал в Москву, там учи се в Народном университету имени А. Л. Шањавского. Там же 23 јануара (стычења) 1916 года оженил се с Владиславој Станкевич, с ктороју прєјезджаје в Минск. Тутчасно же призваны в росијску армију. Служи в дражно-будоваљном одреду Варшавского округа путеј сообчениј, кторы умєшчал се в Минску, а лєтом того же года был прєвєдєны в Плацк. Врєме нємечској окупације Минска поет проведл в Смољенску. Од 1916 года до јесењи 1918 года нијединој творбы не написал.

В јулију 1918 года получил должност агента по забезпеченју једивом Западној области. Заједно с Максимом Горецкым был слушатељем факултету хисторије художств Смољенского оддєљенја Московского археологичного института. В октобру—декембру 1918 года створил обнизок вершев-призванјев, кторы станут јеговым одвєтом на событја тех годов, а то сут револуција, окупација, проглашенје Бєлорусској Народној Республикы: «Час!», «На сход!» (мс. «На сбор!»), «Пчолы» (мс. «Пчелы»), «Званы» (мс. «Звоны») и ины. Получил свєдочство Народного Секретариата Бєлоруси за № 1042.

Врнул се в Минск в јануару 1919 года по проглашенју Совєтској Социалистичној Республикы Бєлорус, позднєје анулованој и прилученој до медж ЛитБєлССР. Працовал кључником библиотекы при Бєлорусскому домчу. Во врєме пољској окупације с 8 августа 1919 по 11 јулија 1920 года оставал се в Минску. В газетє «Беларусь» (мс. «Бєлорус»), ктора изходила за пољској окупацијеј Минска, в статије «Справа незалежнасці Беларусі за апошні год» (мс. «Дєло незалежности Бєлоруси за послєдњи год»), кторы был сравњены к новому 1920 году, описал очекыванја бєлорусского руха на пољаков и разочарованје

Когда бољшевикы убєгли из Минска, а пољакы вошли, то бєлорусы с облегченјем воздохнули. Начелника Пољској Државы витали срдечно и надєјали се, что дєло незалежности Бєлоруси нынє стане на тврдој почвє, что братов пољскы народ поможе бєлорусам одбудовати своје отечство, как он одбудовал и своје.

В Минску тогда закыпєла праца. Организовал се Бєлорусскы националны комитет, почела изходити всакоденна бєлорусска газета, а 12 новембра (листопада) была одкрыта сесија Рады БНР. Казало се, что все појде добро. Але вышло не то. За «плебисцит» полиција при помочи слесара влєзла в редакцију бєлорусској газеты и забрала все конторскы и редакцијны материалы.

С того глєдим, же ендецка реакция какобы починаје брати врх. Дєло незалежности Бєлоруси изведи се овыми панами на не имаје ничто.

При том Купала призывал надаље борити се за незалежност Бєлоруси:

Не падајучи духом, мы повинни идти чрєз житје в овој новы год и мочно тримати знаме битвы за своје избавјенје, за незалежност својего отечства, Бєлорусе. И побєда буде на нашеј странє.

Сполупрацовал с бєлорусскыми газетами «Звон», часописам «Беларускае жыццё» (мс. «Бєлорусско житје») и «Рунь» (мс. «Руњ»). В часопсу «Беларускае жыццё» впрво была напечетана јегова пјеса «Прымакі», позднєје к Јанку Купалу од Франтишка Аљахновича была прєдадєна должност главного редактора часописа. Стал благородным членом Часового бєлорусского националного комитета. Драматичност событиј того периоду изображены в вершах «Беларускія сыны» (мс. «Бєлорусскы сыны») и «25.III.1918 — 25.III.1920. Гадаўшчына — памінкі» (мс. «25.III.1918 — 25.III.1920. Годишница — поминкы») (к другој годишнице проглашенја незалежности БНР) и иных.

Совєтска Бєлорус

[edit | edit source]

На почетку 1920 года Јанка Купала прєнес тежку хворобу, чрєз что одошел од активној сполоченој дєјатељности. 11 јулија 1920 года Минск зајели војска Чрвеној армије, послє чего 31 јулија 1920 одбыло се друго проглашенје незалежности Бєлорусској ССР. Чрєз нєкторы час Купала врнул се к активној праце.

Од почетку 1921 года был намєстником кључника литературно-издатељского оддєла Наркомпросвєты БССР, позднєје входил в состав Академичној комисије Академичного центра Наркомпросвєты БССР по вкладу и обработкє бєлорусској терминологије, был членом научно-редакцијној колегије Наркомпросвєты БССР. Редаговал часопис «Вольны сцяг» (мс. «Вољно знаме»). Стал једным из инициаторов створјенја Института бєлорусској културы, правдивым членом кторого избраны в 1922 году (по створјенју на базє Инбєлкулта Академије наук в 1928 году стал академиком).

В марце 1921 года Јанка Купала был под домашњим арештом, в јеговој квартирє учинили изисканје, а архив с рукаписами одобрали в ДПУ.

В 1922 году вышел Купалов сборник «Спадчына» (мс. «Наслєдство»), кторы складал се как из новых вершев, так и створјеных в часу Првој свєтовој војны. Вершы «Паўстань з народу нашага, прарок…» (мс. «Повстај из народу нашего, пророк…») и «Жыды!» (мс. «Жиды!») удаљены со сборника из разсуджениј цензуры. В 1923 году приготовил литературознанјев словник «Практыка і тэорыя літаратурнага мастацтва» (мс. «Практика и теорија литературного художства»), кторы вшел в серију «Беларускай навуковай тэрміналогіі» (мс. «Бєлорусској научној терминологије») Инбєлкулта. 24 јануара 1922 года написаны верш «Перад будучыняй» (мс. «Прєд будучностју»), а за јим — верш «Пазвалі вас…» (мс. «Позвали вас…»). В овых вершах Купала изказал своје одношенје до бољшевиков и задбаност текучеј ситуацијеј. Обыдвє творбы были возбрањены. Првы нумер толико что створјеного часописа «Адраджэнне» (мс. «Возродженје»), в ктором был напечетаны верш «Перад будучыняй», конфисковали.

31 августа 1922 года в Акопах Купала завршил работу над трагикомедијеју «Тутэйшыя» (мс. «Сдешњи»), что јест иранично изображенје минского градского житја окупацијных врємен периоду Првој свєтовој војны. Официална бољшевичска критика обвинила автора в «мєлкобуржуазном народничствє» и «противуставјенју себе пролетарској диктатурє». В том же году, заједно с иными бєлорусскыми поетами, попробовал створити литературну сполочност под назвоју «Вір» (мс. «Вир»). Когда ДПУ почело провєрку будучих членов, то омал все они отримали одрєчны характеристикы, в том числу и Јанка Купала был названы «бєлорусскым писатељем-шовинистом». Сполочност забранили.

Политика бєлорусизације на краткы час улєпшила одношенје до бєлорусскых националных дєјатељев в совєтској државє, а такоже облегчила дља јих можливости печетарства и самоизјавјенја. В 1924 году напечетали поему «Безназоўнае» (мс. «Безименно»), в кторој Јанка Купала одобрјал битву за незалежност прєдшедших годов и призываје не прєставати борјенје, устаљати то, что уже јест досежено и покынути послє себе вољну Бєлорус. 10 јунија 1925 года СНК БССР присвојил Јанку Купалу званје Народного поета БССР, а такоже постановил призачити поету дожитну пенсију и освободити от должностиј, кторы тој зајмал, абы створити пријемны условја дља творчјеј праце. Лєтом 1926 года в часопису «Полымя» (мс. «Пламењ»), что пришел на замєну «Адраджэнне», напечетали обнизок вершев, много из кторых попали под забрану: «Царскія дары» (мс. «Царскы дары»), «Каб» (мс. «Абы»), «Акоў паломаных жандар» (мс. «Оковов сломјеных жандар» и ины.

В новембру 1926 года Купала взел учестје в минској Академичној конференције по реформє бєлорусского правопису и азбукы. В 1927 году изступил једным из инициаторов створјенја литературној сполочности «Полымя». 7 новембра 1927 года напечетали јегову поему «З угодкавых настрояў» (мс. «Из рочницкых настројенјев»), посвечены 10-лєтју Октобрској револуције. В поемє с басњесловеным пафосом одобрјајут се событја октобра 1917 года, критикы иззначајут, же то јест једно из првых творб, кторо свєдчити об уставанје творчјего возвышенја поета.

В августу — септембру 1927 года был на лєченју в граду Карловы Вары (Чехословакија). В тој час в чехословачској пресє појавјут се нєколико вершев поета.

В концу 1920-х годов в БССР по ссєданје политикы бєлорусизације одношенје к националным дєјатељам погоршило се и множинство из јих попало под политично прєслєдованје. Јанка Купала попал под наглу критику вулгарных социологов, кторы обвињали јего за таку звану «нацдемовшчину», идеализацију прошедшести. В тој период поетична удачност изображенја реалности у поета рєдєје, творчја активност изненадско сменшила се.

1930-ы годы. Репресије

[edit | edit source]

В 1930 году разпестали мати и сестру поета, чрєз значност особы Јанкы Купалы они смогли избєгти изгнанја. Лєтом 1930 года в газетє «Звязда» (мс. «Звєзда») појавила се статија Лукаша Бенде «Шлях паэта» (мс. «Пут поета»), в ктором Јанка Купала објавјал се «идеологом буржуазного национал-возродженизма». Скоро Купалу почели иззывати на разпытыванја в ДПУ, јему инкреминовало се лидерство в изфабрикованом спецслужбами дєлу «О сојузу освободженја Бєлоруси». В новембру того же года јего повторно иззвали в ДПУ по тому же дєлу. 20 новембра 1930 года, послє разпытываниј в ДПУ, Јанка Купала учинил покушенје самоубијства, разправши себе брјухо, једнако был спасены лєкарем Стефаном Луцкевичем (то јест брат Ивана и Антона Луцкевичев), кторы жил по сусєдству. В декембру 1930 года в газетє «Звязда» было опубликовано «изповєдално» писмо Јанкы Купалы, в ктором поет признавал се в «помылках» и «шкодливых погледах», обєчивал порвати с «пестовым националистичным возродженизмом» и «оддати все своје силы социалистичному поставјенју». Истнује версија, же правдивым автором «изповєдалного» писма был Лукаш Бенде, а сам Купала подписал јего под јеговым притиском.

Литературна активност Купалы оживило се толико в срєдинє 1930-х годов. Јанка Купала учествовал в разных комитетах по славјенју памети и проводженју јубилејев класиков руској и националных литератур (Владимир Краленко, Михаил Лермонтов), был делегатом оногдашњих уважных литературных форумов и сјездов, учествовал в работє I сјезда Совєтскых писатељев БССР, избраны членом Руководства и делегатом на I сјезд СП СССР (1939), депутатом Минского градского Совєта. Избирал се кандидатом в члены ЦИК БССР в 1927—1929, член ЦИК БССР в 1929—1931, 1935—1938 годах. В 1935 году Купала разом с делегацијеј совєтскых журналистов и писатељев посєтил Словакију, в приватности мєстечко Светы-Јур

В 1930-ы годы творбы Кулалы подвргнули значној цензурној правкє, в том числу творбы со сборников «Жалейка» и «Гусляр». Творчество Купалы 1930-х годов складаје се с просовєтскых вершев и статиј, прєважно малој художственној значности, покромє циклу вершев 1935 года, створјеных в веси Љавкы («Сонцу» (мс. «Солнцу»), «Лён» (мс. «Лен»), «Дарогі» (мс. «Драгы») и ины), поемы «Над ракою Арэсай» (мс. «Над рєкоју Аресоју») (1933), посвечены колективизације, поемы «Барысаў» (мс. «Борысов») (1934) и поемы «Тарасова доля» (мс. «Тарасова судба») (1939) памети Тараса Шевченко; послєдњи, једнако, такоже не одповєдали творчјим можностам поета.

В 1937 году Јанка Купала снова оказал се в спису редных жртв репресиј, мєстны репресивны органы обрачали се к највысшејшему руководству на дозвољенје јего арештовати, једнако овој санкције не получили. В јануару 1939 года поета наградили орденом Ленина. В 1939 он учествовал в работє Народного сбору Западној Бєлоруси, кторы пријел Декларацију об сједињенју Западној Бєлоруси с БССР. Депутат Врховного Совєта БССР од 1940 года. Стал лавреатом Сталинској премије 1941 года за сборник «Ад сэрца» (мс. «Од срдца»), кторы прєважно умєшчал вершы про социалистичско поставјенје

Послєдњи годы. Смрт

[edit | edit source]

Напад Нємције на СССР в часы Другој свєтовој војны Јанка Купала стрєтл в Каунасу, кде 22 јунија 1941 года обстановил се по драгє из Ригы, врачајучи се со сјезда писатељев совєтској Латвије. В првы дњи војны в Минску изгорєли јеговы архив и библиотека. 30 јунија 1941 года з дачи в Љавках Јанка Купала изјехал с женоју на автомобилу в Москву. Од 13 новембра 1941 года по 18 јунија 1942 года он жил в посељенји Пєчешчи (Татарстан). Как член президиума Всесловјанского антифашистского комитета изступал на антифашистскых митингах, подписал воззванје к словјанам с призванјем настати на освободжелну битву против фашизма, учествовал в I Всесловјанском митингу и научној сесије АН БССР в Казањи, кде изступил с разправоју «Айчынная вайна і беларуская інтэлігенцыя» (мс. «Отечствена војна и бєлорусска интелегенција». Јегов верш «Беларускім партызанам» (мс. «Бєлорусскым партизанам») и публицистичны статији умєшчали се в газетах «Правда», «Известия» (мс. «Вєсти»), «Красная звезда» (мс. «Чрвена звєзда») и ины.

4 јунија 1942 года Јанка Купала был иззваны в Москву телеграмоју од прєдсєдатеља Совнаркома БССР Ивана Былинского. 28 јунија в Москвє Купала погынул, упадши в лєствичны пролет десетого етажа хотела «Москва». Истнује три версије смрти то сут нешчестны случај, самоубијство, убијство органами совєтској безпечности.

1 јулија 1942 года послє кремације Јанка Купала был погребјены на Вагањковском гробишчу в Москвє. В јулију 1962 года урна с прахом прєвезена в Минск и прєпогребјена на Војсковом гробишчу, поред с Јакубом Коласом, тут погребјена и мати поета. Рыгор Барадулин возпоминал, что прєпогребјенје праха Јанкы Купалы одбывало се в секретности «в духу сталиншчины». Надгробны помник Јанку Купалу поставјены в 1971 году.