Wq/sh/Slaviša Pavlović
Slaviša Pavlović srpski književnik. Za roman Zavet nagrađen je poveljom Pegaz.
Citati[edit | edit source]
Duboko verujem da se veličina jednog čoveka ne ogleda u tome koliko ume, zna i može već koliko je spreman da podeli sa onima koji to isto nemaju, ne znaju i ne mogu.
Život treba posmatrati kao gomilu semafora na ulazu u grad. Nekad uhvatimo zeleni talas i bez stajanja prođemo kroz sve raskrsnice, a nekad se crveno svetlo pojavljuje na svakih nekoliko desetina metara.
Junaci su takvi, uvek se pronađu tamo gde je nepravda, i ma koliko se dobro skrivali junaštvo ih otkrije.
Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.
Nada je kao Sunce. Kao vatra. Uništava mrak. Podgreva i ozaruje. Nadajte se, jer kao što virusi ne prežive u ključaloj vodi koja stoji iznad vatre, tako će i ono loše nestati jer je oterano istinskom nadom.
I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.
Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.
Ne znam šta tražim, ni gde treba da tražim, ali sam u jedno siguran - da je to negde blizu i da ću ga nekako prepoznati i osetiti.
Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?
Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti. Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim. Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.
Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.
Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.
Nisu svi ljudi ovog sveta isti. Mada, jedino što sa sigurnošću mogu reći jeste da nisu savršeni.
Što veće iskušenje to veća pobeda
Narod nikada nije voleo ljude koji se izdvajaju od ostalih, pa makar ta različitost bila dobra.
Nekad je veća hrabrost ne biti hrabar kada se hrabrost toliko očekuje.
Ako je uspeh ispunjenje cilja, mi nikada nećemo biti dovoljno uspešni. Kad ostvarimo jedan, tragamo za ostvarenjem drugog. Uvek postoje želje, uvek postoje ciljevi, a mi, ma koliko uspešni bili, nećemo biti zadovoljni, osim kad nas očima posmatraju oni čiji se uspeh ne može ravnati sa našim. Takvi smo mi ljudi, umesto da budemo srećni zbog onoga što imamo, mi smo nesrećni zbog onoga što nemamo.