Wq/sh/Dimitrije Tucović

Dimitrije Tucović (1881-1914) je bio istaknuti teoretičar i vođa socijalističkog pokreta u Kraljevini Srbiji, osnivač Srpske socijaldemokratske partije, novinar i urednik Radničkih novina i Borbe.

Dimitrije Tucović

Citati

O Srbiji

Naš patriotizam i nije patriotizam vladajućih klasa, koje hoće i što veću vojsku i što veći zajam za naoružanje, ali ne pristaju da se ti tereti pravedno raspodele prema imućnosti i da se siromašnom delu naroda ne opterećava i ne oduzima ono što mu je za opstanak neophodno potrebno.

U Srbiji nema više gladnih godina – jer su sve gladne.

Ima bezbroj kuća u kojima je po 10-15 duša, a svega imaju jedan par opanaka, pa i oni se ne nose uvek, već na smenu, i to samo onda kad ko pođe u varoš. Zbog oskudice u obući mnogo sveta ne ide u crkvu, a kolika je užasna nemaština najbolje se ogleda u tome: što sad malo ko i kupuje novu obuću, već staru, iscepanu, koja je do skora bacana na bunjište.

Ovo su deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestoro od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. Rade u fabrici po 12 sati. Njihova starost je: četvoro od osam, petoro od devet, sedmoro od deset, desetoro od jedanest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina.

Ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Petrović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući.

U Srbiji postoji podela građana na tri klase: prva klasa, to su oni koji imaju pravo da biraju i da budu birani; druga klasa, to su oni koji imaju samo pravo da biraju. I najzad, treća klasa, to su oni koji nemaju pravo ni da biraju ni da budu birani. Tu sramnu podelu na građane prvoga, drugoga i trećeg ranga treba već jednom ukinuti. Cenzus je glupa i varvarska ustanova. Ako bi se gledalo na cenzus, onda, ni sam Isus Hristos ne bi imao pravo glasa. Kada bi božji sin opet sišao s neba na zemlju, njega bi Nikola Pašić uvrstio u građane trećeg ranga.

Mi smatramo da naša sprema za borbu protiv stranih zavojevača nije u broju bajoneta već u istinskim slobodama i reformama i stvarnom radu na kulturnom i materijalnom uzdizanju narodnih masa. Teško Srbiji ako u ovom smislu bude i ubuduće tako radila kao i dosad.

Izuzetni režim koji vlada u Novoj Srbiji nesnosan je čak za naše saplemenike i svaki se dan otuda čuju žalbe protiv vlasničkih nasrtaja i nasilja. Kakav li tek taj režim mora biti prema Arbanasima? Oni, doduše, ne protestuju u novinama, oni ne pišu dopise protiv naših vlasti. Jer te dopise ne bi mogli poslali u Beograd i jer im te dopise niko u Beogradu ne bi štampao. Ali u naknadu za to, čim popusti zima i prolepša vreme, oni se skupe u hiljadama i plotunima iz pušaka podižu kolektivno svoj protest protiv srpskog režima samovolje i nasilja koji tamo vlada.

Režim u novim krajevima, a specijalno odnos prema tuđinskim nacijama, pa dakle, i prema Arbanasima, treba postaviti na jednu demokratsku, kulturnu i čovečansku podlogu tolerancije, zajedničkog života i rada. Ta je lek od pobune, a ne u krvavim jezovitim represalijama koje se odigravaju tamo dole na Kosovu dok mi ovo pišemo.

O jugoslovenstvu

I jugoslovensko pitanje u Austro-Ugarskoj nije se javilo ni iz mržnje slovenske rase prema germanskoj ili mađarskoj, ni iz slavenofilskih fantazija o jednom velikom sveslovenskom carstvu. Ono se javilo kao rezultat privrednih i kulturnih potreba samog narodnog života, koje ne mogu da budu zadovoljene u današnjem ropskom političkom položaju.

Mi otvoreno izjavljujemo: nije srpska vlada ta, nisu srpski bajoneti ti koji će izvršiti ujedinjenje jugoslovenstva. To su narodne mase, koje će izvojevanjem uslova za kulturni napredak izvojevati sebi slobodu.

O ujedinjenju Balkana

Grupisanje i uzajamnost zemalja i naroda na Balkanu jedini je put koji vodi privrednom, nacionalnom i političkom oslobođenju.

Balkanski narodi, svaki za sebe, podvojeni, uvek su predstavljali slamku u zavojevačkim vihorima na Balkanu. [...] O oni će i dalje to biti, dokle god ostanu podvojeni, pa čak i neprijateljski raspoloženi jedni prema drugima, kao što je to, na žalost, do danas najčešće puta bivalo, uprkos jedne krupne i očigledne pouke koju nam je istorija dala.

Balkan pati od suviše čestih granica.

Težnje naroda na jugoistoku Evrope mogu biti ostvarene samo udruživanjem privrednih snaga, uklanjem veštački stvorenih granica, omogućavanjem potpune uzajamnosti i zajednice u životu, kao i zaštitom od zajedničke opasnosti.

Svaka balkanska državica htela bi sve ono što samo u zajednici može dobiti. I mesto jedne logične težnje da se putem zajednice i ide, balkanska buržoazija stvara ratne situacije i gura u propast narode, zbog svoje strahovite nesposobnosti da se uzdigne na visinu smelih pregnuća koja Istorija iziskuje. Nikada jedna klasa nije bila kratkovidija! Hoće svi pristaništa, svi dovoljno teritorija, svi Solun, svi Vardarsku dolinu, jer je sve to tako važno - a ne vide da to svi mogu imati samo u zajednici.

Mi više nismo ono što smo prede bili... Mi proizvodimo za međunarodni trg i zavisimo od prilika na njemu. Mi smo jedan dio svetskog privrednog organizma. Mi nismo čaura za sebe, već žica utkana u tkivo celog sveta, i mi ili moramo sa celim svetom napred ili ćemo biti pregaženi. Mi ne smemo stati na ralici i primitivnome zanatu, ne smemo dopustiti da zbog ekonomskog mrtvila naši radnici beže u Beč, Berlin, Hamburg i velike kapitalističke centre...

Opasnost po slobodu balkanskih naroda, po njihov kulturni i socijalni razvitak ne leži samo u krvi i ratnim grozotama, već i u svakodnevnom ratu naše primitivnosti sa evropskom razvijenošću, zanata sa industrijom, savremena saobraćaja sa nesavremenim. Dok se Balkan privredno ne razvije, on ni politički ne može opstati. Ovaj Balkan sa svojom Moravskom i Vardarskom dolinom, sa rudnicima pod Kopaonikom i Balkanom, bogat šumom, poljem, njivom, ugljem, rudom i vodom, u stanju je da da prilike za rad, napredak i razvitak. Ali to samo tada kad mi na njemu svoje snage udružimo.

Mi socijaldemokrati se u pogledu na nacionalnu slobodu razlikujemo od buržoazije. Jer buržoazija hoće slobodu za svoj narod po cenu uništenja slobode drugih naroda. Ako bi se Maćedonija prisajedinila Bugarskoj, onda bi na svakog jednog Bugarina, koji bi bio oslobođen, dolailo po jedan ili više zarobljenih Srba, Grka, Rumuna, Turaka, itd. Ako bi se Stara Srbija pridružila Srbiji, onda bi opet na jednog slobodnog Srbina dolazila po dva porobljena Arnautina, Turčina, itd. Mi hoćemo slobodu svoga naroda ne uništavajući slobodu drugih. Ovaj cilj se može postići jedino stvaranjem na Balkanu jedne političke celine u kojoj bi svi narodi bili potpuno ravnopravni, bez obzira na to u kojoj je oblasti pre nekoliko vekova koji vladar vladao.

O osvajanju Albanije

Naš vlasnički svet mašio se tuđe zemlje i tuđe slobode, nekadašnji heroldi nacionalnog oslobođenja poneli su zastavu nacionalnog porobljavanja.

Mi smo doživeli da sa lozinkom nacionalnog oslobođenja ostavimo hiljade ljudi onde gde i nema Srbina.

Mi smo socijaldemokrati bili prvi koji smo tom bezumnom arbanaskom pohodu i ludoj arbanaskoj politici skinuli patriotski i nacionalni veo s lica.

Mi smo bili protivu ratničkog nastupanja na Arbanase iz dva razloga: prvo, to je zavojevački ratni pohod protivu kojega se mora buniti svaka zdrava svest; drugo, napad na Arnaute stvara nam jednu nesreću, kopa jaz između dva naroda, koji su čak u izvesiim krajevima i izmešani vrlo jako, izaziva neprijateljstvo koje će nas vrlo skupo koštati.

Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat nego kao osvajač... Sa politikom koja nije računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i Arbanija steče svoju samostalnost, Srbija je izgubila dodir sa predstavnicima arbanaskog naroda i njega odgurnula ga u očajnu mržnju prema svemu srpskom.

Žrtvovane su stotine i hiljade naših vojnika koji su rasuli svoje kosti po nepristupačnim vrletima Arbanije... Kretenizam svojih upravljača srpski narod je platio krvlju i životima svojih najboljih sinova.

Bezgranično neprijateljstvo albanskog naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jeste učvršćivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.

Srbija je htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja.

Potrebno je bar sada pogledati istini u oči i, nasuprot predrasudama, priznati da je borba koju danas arbanasko pleme vodi prirodna, neizbežna istoriska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imao pod Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka i Crna Gora.

Zavojevački pohod Srbije na Arbaniju je najgrublje odstupanje od načela zajednice balkanskih naroda. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih sprovodi najbrutalnijim zločinstvima, kakva su do sada izvršavana samo u prekomorskim kolonijama.

Zavojevačkom politikom srpske vlade prema arbanskom narodu stvoreni su takvi odnosi, da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati.

Zavojevačko držanje Srbije prema arbanskom narodu pokazalo je kako se politikom unosi mržnja među narode.

O ratnim zločinima

Valja se setiti da su vojske koje su u oblasti stare Turske upale sa četiri strane počinile tamo više zla za godinu dana nego što bi sultanova vlada učinila za sto godina. One su palile, klale, otimale i pusgošile. Makedonija danas ne samo da nema slobode nego nema pre svega hleba. Dužnost je naša da o tome svetu vodimo računa i da mu damo da oseti, kako Srbija ima i nešto drugo sem onoga što je pokazala Vrhovna komanda, balkanski kraljevi i balkanske vlade.

Srpska vojska je istrebljivala Arnaute po Staroj Srbiji i Arbaniji, a bugarska Turke po Trakiji i Grčka Turke i Arnaute na Devolu, sa zločinačkim uverenjem da time vrše jedno "nacionalno" delo, da skidajući taj nevini svet s lica zemlje, skidaju s vrata neprijatelja sa kojim će u budućnosti biti teško izaći na kraj.

Ali ono što balkanskim ratovima udara pečat najvarvarskijih i najkrvožednijih ratova mračnoga srednjega veka, to nisu potoci krvi s jedne i druge strane popadalih lesa naoružanih ljudi, koji su u rat krenuli, ne, već su to reke krvi poubijanoga neboračkoga stanovništva, nevine dece, žena i mirnih ljudi, radnoga sveta Stare Srbije, Arbanije, Makedonije i Trakije, čija je jedina krivica što se drukčije bogu moli, što drugim jezikom govori, drugo ime nosi i što je na svom vekovnom ognjištu naivno sačekao četiri divlje najezde.

Još i sada, posle velike šetnje po zgarištima od Ristovca do Lerina i od Drača do Careva Sela, ja ne mogu da zaboravim utisak koje je na mene činilo crvenilo neba od prvoga paljenja sela. Prvih nedelja rata sa Turcima mi noći nismo imali, jer smo se kretali, logorovali i tukli prema svetlosti arnautskih sela koja su gorela. Vatre zapaljenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale jedna drugoj dokle su stigle.

Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša.

Crnogorska varvarstva u Krasnićima mogu dostojno stati pored varvarstva srpske vojske u Ljumi: isti metodi, ista bezobzirnost, ista krvožednost.

Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište.

Osvetničko paljenje sela i masakriranje arbanaskoga stanovništa nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.

Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i građanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zločinačka komitska psihologija ovladala celom vlasničkom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega žandarma, a ti, Srbijo, kuda ćeš sa njima i gde ćeš se zaustaviti?

Mi smo izvršili pokušaj ubistva s predumišljanjem nad čitavom jednog nacijom. Na tom zločinačkom delu uhvaćeni smo i sprečeni. Sad imamo da ispaštamo kaznu. Ona je strašna: to je nepoverenje, pa čak i mržnja čitavog jednog naroda.

Nikada ona metafora iz Jevanđelja o glasu vapijućeg u pustinji nije imala tačnije primene negoli za našu Partiju, koja je kričala protiv varvarske politike koja se vodi prema arbanskome narodu.

O ratovima

U vojničkom pogledu balkanske zemlje su visoko razvijene države. One se sastoje samo od militarizma i siromaštva.

Srpska i bugarska buržoazija sem rata ne zna za drugo rešenje sukoba.

Srbija je u balkanskim ratovima udvojila ne samo teritoriju nego i broj spoljašnjih neprijatelja.

Mnogo bolje od ranijih ovi ratovi su pokazali da je opšta vojna obaveza jedna krupna laž. Ukoliko je vojna obaveza uopšte zahvatila po nekoga činovnika, trgovca, bogata rentijera ili kapitalista, oni su monopolisali neboračke službe, koje se najčešće svode na haranje države i pijančenje. Njih ćete naći pri štabovima, u komesarijatima, u kujni ili komori, ili kod komandanata kao posilne koji opet imaju svoje posilne! Tu praksu je država javno priznala. Ko ima da stavi vojsci na raspolaganje jednu zapregu, jednoga konja, kola ili automobil, oslobođava se borbenog lanca. Taj je svet provodio vreme u patriotskim opkladama ili u patriotskom pijančenju, dokle su užasi rata desetkovali mase siromašnog naroda.

Oni drže da opet treba da gazimo preko Arbanije i da tamo izginemo. Oni se spremaju da ratujemo sa Bugarskom, koja se sprema na osvetu Bregalnice, umesto da su s tom zemljom vodili pomirljivu i bratsku politiku, pošto smo mi dva bratska naroda.

Najuspešnija borba socijalne demokratije protiv stalne opasnosti rata na Balkanu jeste principijelna i energična borba protiv kolonijalne i zavojevčake politike kapitalističkih država.

O štampi

Beogradsko novinarstvo je i vrlo nevaljalo i vrlo reakcionarno. Ono služi vladi, utire put za uvođenje reakcije, priprema duhove da lakše prime gušenje slobode. Neka čitaoci obrate pažnju na tu sramnu ulogu beogradskog novinarstva.

Naša štampa, u pogubnoj utakmici da pomogne jednu rđavo upućenu i rđavo izvođenu politiku, mesecima i godinama rasprostirala je o arbanskom narodu tendenciozna mišljenja.

Štampa je propovedala na sva usta osvetu prema Arnautima. I to je imalo dejstva. U nekoliko prilika vojnici su postupali prema jadnom arnautskom stanovništvu po raspoloženju, koje je kod njih izazvalo pisanje beogradskih listova.

Dopisnici beogradskih listova smatraju za nacionalnu dužnost prikrivanje zločina naših vlasti i vojske i obmanjivanje naroda u Srbiji.

Ostalo

Davno je i davno utvrđeno da povećavanje radničkih nagrada ne mora da znači smanjivanje profita, jer su radnici koji se bolje hrane bili jači, svežiji, orniji za rad i produktivniji od radnika koji se rćavo hrane i gladuju.

Svuda su žene dovedene u ekonomsku zavisnost prema čoveku; svuda su one — sa delimičnim izuzecima u pojedinim zemljama o kojima ne vredi ni govoriti — politički obespravljene; svuda se one održavaju u jednoj strahovitoj umnoj i moralnoj mizeriji. Svuda je žena rob u kući, rob u državi, rob u društvu.

Reforma i revolucija ne samo da se ne isključuju već se uzajamno pomažu i pripremaju. Pa ipak ima još uvek i takvih koji ne uviđaju da se reforme ne prose već osvajaju... Ali proletarijat zna da mu reforme nisu cilj, već sredstvo za ostvarenje njegovih revolucionarnih ciljeva.

Nikakva šovinistička isključivost niti pak plaćene teorije filologa ne mogu učiniti dvama jezicima govore oni koji se bez ikakvih teškoća i bez ponavljanja, sretajući se prvi put u životu, tako lako razumeju. Ja ne znam šta je onda jedan jezik ako nije to. Mene se mnogo ne tiču filološke norme i teorije: Ja zovem jednim jezikom dijalekte na kojima se narodne mase bez ikakve teškoće sporazumevaju.

Volterova tvrdnja da bijedni narodi uvijek vole da govore o svojoj prošlosti, nalazi sjajno opravdanje kod balkanskih državica, koje su na temelju svoje prošlosti htjele urediti svoju budućnost.

Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika srpske istorijske nauke, g. Jovan Tomić iznosi u svojoj knjizi o Arbanasima da je od arnautskoga plemena Klimenta jedan deo doseljen u naš Rudnik i dao nekoliko vrlo viđenih ličnosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga g. Tomić misli, ali se mnoga ispitivanja slažu da je vođ te revolucije, rodonačelnik dinastije Karadorđevića, Kara-Đorđe Petrović, arbanaškog porekla.

Ako je iko imao uslova za sporazuman rad sa Arbanasima, to su ga imale Srbija i Crna Gora. Ne samo izmešanost naselja i srodnost susednih plemena već i uzajamnost interesa upućivale su ova dva naroda na sporazum i prijateljske odnose.

Đakovica je čisto arnautska varoš. I okolina Đakovice je ne samo pretežno, već skoro isključivo arnautska. U celom ovom kraju Srbija je zatekla mesto Srba srpske srednjevekovne spomenike, hladne zidine, koje imaju vrednosti za arheologa i umetnika... I upravo osnovni uzrok svih nezgoda od kojih danas patimo i od kojih ćemo ubuduće mnogo patiti leži u tome, što smo ušli u tuđu zemlju.