Wp/isv/Совєтскы Сојуз

Historična država
Совєтскы Сојуз
rus.: Советский Союз
1922–1991
	Хоругва (1955–1991)
	Емблем (1956–1991)
Obča informacija
Polna nazva	Сојуз Совєтскых Социалистичскых Републик (rus.: Союз Советских Социалистических Республик)
Himn	Интернационал (до 1944); Државны гимн Совєтского Сојуза (од 1944);
Glavny i najbolši grad	Москва
Služebne jezyky	русскы
Državna forma	једнопартијна република совєтска республика
Historična informacija
Основаны	30 декембра 1922
Раздєљены	25 декембра 1991
Statistika
Plošča	22 402 200 km²
Naseljeńje	Spis (1989): 286 730 819 ljudij (3.);
Valuta	совєтскы рубљ (SUR)
Časova zona	(UTC+2 до +12);
Kod ISO 3166	SU
	Совєтскы Сојуз од 1945 до 1991 года

Совєтскы Сојуз, служебно Сојуз Совєтскых Социалистичскых Републик (rus.: Союз Советских Социалистических Республик; СССР), была социалистична држава в Европє и Азији, ктора јествовала од 1922 до 1991 года. Хот држава и была по конституцији федералным сојузом из реда националных републик, фактично јеј влада и економика были высоко централизоваными до послєдњих годов јествованја СССР. Совєтскы Сојуз до 1990 года был једнопартијноју државоју, ктороју владала Комунистична партија Совєтского Сојуза. Главным градом была Москва, такоже главны град највеликој и најљудној републики, Росијској СФСР. Иными великыми градами были Ленинград (Росијска СФСР), Кыјев (Украјинска ССР), Минск (Бєлорусска ССР), Ташкент (Узбекска ССР), Алма-Ата (Казахска ССР) и Новосибирск (Росијска СФСР). Совєтскы Сојуз был највеликоју државоју свєта по плошче и зајмал вече 22402200 км² и 11 часовых зон.

Хисторија

Совєтскы Сојуз произходи из Октобрского повстанја 1917 года в Росијској империји, когды бољшевики под водитељством Владимира Ленина свргнули Врєменну владу, ктора ранєје замєнила монархију вслєд Фебруарского повстанја. Они основали Росијску совєтску републику, прву државу в мире, конституција кторој называла ју социалистичноју. Меджу бољшевиками и иными силами в былој империји почела се граджанска војна, главној противобољшевичској силој в кторој была Бєла армија. Како совєтска Чрвена армија, тако и Бєла армија учествовали в терору и насилју против људства, кторых они мнили противниками. Тамте тероры сут знане како Чрвены терор и Бєлы терор.

К 1922 году бољшевики поразили противников и основали Совєтскы Сојуз, кторы сјединил Росију, Украјину, Бєлорус и Закавказје. К концу граджанској војны влада Лєнина ввела нову економичну политику (НЕП), в кторој честично вратили свободны трг и приватно властничство. НЕП помогла државє в економичном изцєленју.

Послє смрти Лєнина в 1924 году ко владє пришел Иосиф Сталин. Сталин подтискнул всу политичну опозицију јего владє в Комунистичној партији и почел планову економику. Вслєд того крај прошел период брзој индустриализације и насилној колективизације, кторе дали јему значны економичны раст, але такоже приведли к рукотворному гладу 1932–1933 лєтов и разширјенју строја работчих лагерев гулага. Сталин такоже развил политичну параноју и проведл Великы терор, да бы избавити се од својих правдивых и прєдпокладајемых противников в Партији чрєз масове арешты војенных воджеј, членов Комунистичној партије и редных граджан, кторых потом посылали в работчи лагере или разстрєљали.

23 августа 1939 года, послє реда неуспєшных проб сформовати антифашистскы сојуз с западными државами, Совєтскы Сојуз подписал договор о ненападу с нацистичноју Нємцијеју. Послє почетка Другој свєтовој војны прєдже невтралны Совєтскы Сојуз нападл и анексовал оземје реда източноевропејскых држав, вкључајучи източну Пољску и балтичске државы. В јунију 1941 года нацистична Нємција нападла на Совєтскы Сојуз, что почело највечши и најкрвавши фронт војны в хисторији. Совєтске жртвы в војнє были вечинством жртв Сојузников в конфликту вслєд реда крвавых бојев с државами Оси, такых как бој за Сталинград. Конечно совєтске војска захватили Берлин и поразили в Другој свєтовој војнє в Европє 8 (9) маја 1945 года. Оземје, кторе Чрвена армија взела у нацистичных војск в војнє, стали државами-марионетками Совєтского Сојуза, знаными како Източны блок. В 1947 году меджу западными и социалистичными државами почела се Хладна војна, и Западны блок сјединил се в НАТО в 1949 году.

Послє смрти Сталина в 1953 году под владоју Никиты Хрушчева почела се десталинизација и хрушчевска одтепељ. Крај развивал се брзо вслєд прєсељенја милионов сељанинов в индустриалне града. В часу Космичној гонкы Совєтскы Сојуз стал државоју, ктора успєшно пустила умєтны спутник и првого чловєка в космос и прву пробу на ину планету, Венеру. В 1970. лєтах Совєтскы Сојуз имал кратку детанту ("разредку") со США, але напруженја вратили се послє ввода совєтскых војск в Афганистан в 1979 году. Војна в Афганистану уморила економичне ресурсы и супровождала се американскоју економичноју помочју муджахединам.

В срєдинє 1980. годов послєдњи совєтскы водж, Михаил Горбачјов, покусил реформовати и либерализовати економику чрєз своје политикы "гласности" и "прєстројкы". Цєљем тых политик было схрањенје Комунистичној партије разом с позаставјенјем економичного застоја. Хладна војна скончила се в јего владу и в 1989 году државы Варшавского договора в Източној Европє свргнули своје марксистске-ленинистске влады. Сиљне националистичне и сепаратистичне движенја почели се по всєму Сојузу. Горбачјов започел референдум, кторы бојкотовали балтичске републикы, Арменија, Грузија и Молдова, и в ктором вечинство људиј гласовали за схрањенје Сојуза како обновјеној федерације. В августу 1991 года консерватори в Комунистичној партији почели пуч. Он был неуспєшным, але потом Комунистичну партију забранили в Росији под владоју Бориса Јељцина. Републикы под главоју Росије и Украјины прогласили незалежност. 25 декембра 1991 года Горбачјов одступил од влады, а Совєтскы Сојуз прєстал истновати. Росија взела меджународне права и обвезкы Совєтского Сојуза с иными државами.

Административно дєљенје

Од 1956 года Совєтскы Сојуз дєлил се на 15 републик:

Росијска совєтска социалистична федеративна република (РСФСР; главны град — Москва)
Украјинска совєтска социалистична република (Кыјев)
Бєлорусска ССР (Минск)
Узбекска ССР (Ташкент)
Казахска ССР (Алма-Ата)
Грузинска ССР (Тбилиси)
Азербајджанска ССР (Баку)
Литовска ССР (Вилњус)
Молдовска ССР (Кишинев)
Латвијска ССР (Рига)
Кыргызска ССР (Фрунзе)
Таджикска ССР (Душанбе)
Арменска ССР (Јереван)
Туркменска ССР (Ашхабад)
Естонска ССР (Талин)

Естонска, Латвијска и Литовска ССР стали честју СССР в 1940 году послє подписанја договора Молотова-Рибентропа и проводженја безалтернативных изборов в Естонији, Латвији и Литвє. То не было полно познано иными државами, и соврєменна позиција јест то, же совєтске дєјанја были окупацијеју и анексијеју балтичскых држав.

Запискы

↑ Једино фактично до 1990 года. В иных републиках Сојуза такоже были служебными народне језыкы тамтых крајев.

Източникы

↑ Almanaque Mundial 1996, Editorial América/Televisa, Mexico, 1995, pages 548–552 (Demografía/Biometría table).

Внєшње линкы

Tutoj članok imaje prěvod iz članka "Soviet Union" v Vikipediji na anglijskom (spis avtorov; dozvoljeńje CC BY-SA 4.0).

[1] Једино фактично до 1990 года. В иных републиках Сојуза такоже были служебными народне језыкы тамтых крајев.

[2] Almanaque Mundial 1996, Editorial América/Televisa, Mexico, 1995, pages 548–552 (Demografía/Biometría table).

[upper-alpha 1]

[1]